Antička posmatranja i humoralna teorija
Najstariji zapisi o vezi između hrane i stanja organizma potiču iz antičke Grčke i Egipta. Hipokratova škola razvila je teoriju humora — četiri telesne tečnosti za koje se smatralo da ih hrana direktno utiče. Ova teorija bila je dominantna paradigma u Evropi gotovo dve hiljade godina.
Paralelno, u kineskoj medicinskoj tradiciji razvijao se sistem koji je hranu klasifikovao prema temperaturnim i energetskim svojstvima. Ajurvedska tradicija u Indiji imala je sopstvene kategorije koje su hranu posmatrale u kontekstu tipova konstitucije. Ovi sistemi nisu bili "proto-nutricionizam" u modernom smislu, ali su dokumentovali obrasce veza između hrane i svakodnevnog funkcionisanja koje su generacije prenosile.
Renesansa i prve hemijske analize
Renesansa je donela pomak ka empirijskom posmatranju. Istraživači poput Sanctoriusa u 17. veku počeli su da mere telesnu masu i metabolizam — primitivnim metodama, ali sa idejom da se telo može posmatrati kao mehanički sistem. Ovo je bio korak ka shvatanju hrane kao goriva, a ne samo kao lekovite ili simboličke materije.
Antoine Lavoisier, hemičar 18. veka, postavio je temelje razumevanja energetskog metabolizma opisujući sagorevanje u živim organizmima po uzoru na hemijska sagorevanja. Njegova metoda kalorimetrije otvorila je put sistematičnom istraživanju energetske vrednosti hrane.
19. vek: era identifikacije
Devetnaesti vek bio je period velikih identifikacija. Hemičari su počeli da izoluju supstance iz hrane i opisuju ih u laboratorijskim uslovima. Proteini su identifikovani kao kategorija 1830-ih. Lipidi i ugljeni hidrati su sledili. Svaka identifikacija donela je novu teoriju o tome šta je "najvažniji" deo hrane.
Justus von Liebig, nemačko-britanski hemičar, imao je poseban uticaj na prehrambenu nauku i politiku svog vremena. Njegova teorija o ulozi proteina u prehrani vojnika i radnika uticala je na kakve namirnice su se industrijski proizvodile u Evropi druge polovine 19. veka.
Rani 20. vek i vitaminska revolucija
Otkriće vitamina na prelazu iz 19. u 20. vek promenilo je paradigmu. Dotadašnji fokus bio je na pozitivnim nutrijentima — šta treba uneti. Vitaminska istraživanja pokazala su da postoje i nedostaci čijim sprečavanjem se mogu izbeći određeni prehrambeni obrasci koji su bili rašireni.
Period između dva svetska rata bio je vreme intenzivnih istraživanja koja su finansirali vladini i vojni organi zainteresovani za ishranu vojnika i radne snage. Rezultati tih istraživanja formirali su osnovu prvih zvaničnih prehrambenih smernica u nekoliko država.
Druga polovina 20. veka: kompleksnost postaje vidljiva
Posle Drugog svetskog rata, razvoj analitičkih metoda pokazao je da je veza između hrane i organizma daleko složenija nego što su raniji modeli pretpostavljali. Istraživanja su počela da opisuju sinergijske efekte, varijabilnost između individua i uticaj načina pripreme hrane na dostupnost pojedinih supstanci.
Sedamdesete i osamdesete godine donele su talas popularnih dijeta zasnovanih na pojedinim nutrijentima — masti, ugljeni hidrati, kalorije — od kojih je svaka pretendovala na sveobuhvatno objašnjenje. Istraživači tog perioda naknadno su beleži da je javna recepcija nutricionizma u tom periodu bila selektivna i nekada preterana u jednodimenzionalnom pristup.
Savremeni pristup: kontekst i celina
Savremena istraživačka literatura sve više govori o obrascima ishrane kao celini, a ne o izdvojenim nutrijentima. Pojam "prehrambeni obrazac" (dietary pattern) nastao je kao odgovor na ograničenja pristupa koji posmatra jednu supstancu izolovan od ostatka jelovnika.
Ovaj pomak u metodologiji odražava sazrelo razumevanje: istraživati hranu znači istraživati kontekst u kome se jede, kombinacije namirnica koje se zajedno konzumiraju i obrasce koji se ponavljaju tokom vremena. Istorija nutricionizma je, u suštini, istorija učenja da su pitanja o ishrani uvek kompleksnija od prvobitnih pretpostavki.